Saveti za roditelje mladih gimnastičara

27. maj 2026. Piše Nenad Colić, trener kluba Diplomac

Uloga roditelja u sportu je najteža kada je najtiša.

Roditelji u gimnastici imaju čudnu ulogu. Ne treniraju, ne sude, ne biraju sastav, a ipak najviše utiču na to da li će dete ostati u sportu i kako će se u njemu osećati.

Ovo je pokušaj da se opiše šta u praksi pomaže, a šta odmaže, iz ugla nekoga ko petnaest godina gleda kako deca ulaze u salu i izlaze iz nje.

Prvo pitanje posle treninga

Najčešće glasi: kako je bilo, jesi li uradila salto, šta je trener rekao. Sve su to pitanja o rezultatu.

Bolje prolaze pitanja o iskustvu. Šta je danas bilo najteže. Šta si prvi put probala. Ko ti je pomogao. Razlika deluje sitno, ali menja ono na šta dete obraća pažnju. Ako se pita samo za rezultat, dete uči da je trening uspešan samo kada nešto uspe. Tako se izgubi devedeset odsto onoga što se u sali stvarno dešava.

Ponekad je najbolje ne pitati ništa. Deca sama ispričaju kada su spremna, obično u kolima, deset minuta kasnije.

Posle takmičenja

Ovde se greši najviše, i to iz najbolje namere.

Dete koje je palo sa grede zna da je palo. Ne treba mu analiza u kolima, ni objašnjenje šta je pogrešilo, ni uteha koja zvuči kao da je nešto strašno. Treba mu da bude normalno.

Rečenica koja radi je jednostavna: drago mi je što sam te gledao. Sve stručno je posao trenera i to će se odraditi na sledećem treningu, mirno i bez publike.

Ne trenirati sa tribine

Dovikivanje uputstava sa strane stavlja dete u nemoguć položaj. Ono mora da bira koga sluša, a u sportu u kojem se elementi izvode u vazduhu, oklevanje od pola sekunde je razlika između čistog i lošeg doskoka.

Ako imate primedbu na rad, ona ide treneru, nasamo, posle treninga. Svaki trener koji zna posao će odgovoriti konkretno. Ono što ne sme da se desi je da dete bude posrednik u razgovoru dvoje odraslih.

Poređenje je najbrži način da se sve pokvari

Deca sazrevaju različitom brzinom. Dve devojčice istih godina mogu biti dve godine razdvojene u biološkom razvoju, i to se u gimnastici vidi odmah.

Rečenica tipa vidi kako ona to radi ne motiviše. Ona dete uči da je merilo neko drugi, a to je merilo na koje ne može da utiče. Motiviše poređenje sa samim sobom: pre dva meseca ovo nisi mogla.

Kada detetu treba pauza

Postoje signali koji se razlikuju od običnog umora i vredi ih znati.

• Dete koje je rado išlo počne redovno da izmišlja razloge
• Bol koji se ponavlja na istom mestu, naročito ako traje i van treninga
• Plač zbog sitnica na treningu, kod deteta koje inače nije takvo
• Nagli pad interesovanja posle takmičenja ili posle neuspelog elementa

Nijedan od ovih znakova ne znači da treba prestati. Znači da treba razgovarati, sa detetom i sa trenerom, i da je često dovoljna nedelja ili dve mirnijeg rada.

Odustajanje nije poraz

Neka deca posle godinu ili dve pređu na drugi sport. To se dešava i to je u redu.

Ono što ostaje nije rezultat nego snaga, koordinacija, kontrola tela i navika da se radi. Sve to ide sa detetom u sledeći sport i tamo se vidi odmah. Ako je dete izašlo iz gimnastike bez lošeg osećaja prema sportu, posao je odrađen kako treba.

Ukratko

Pitajte o iskustvu, ne o rezultatu. Ne trenirajte sa strane. Ne poredite sa drugom decom. Primedbe na rad nosite treneru, ne detetu. I obezbedite san, jer se u ovom uzrastu oporavak dešava tamo.

Ako imate pitanje o napretku svog deteta, javite se. Ako vas zanima kako izgleda takmičarski režim, pogledajte stranicu o takmičarskom programu.